KRVAVI PUTEVI – Nacistički prinudni rad u severnoj Norveškoj

Sinje Kätsch

Stanovništvo Norveške pod nemačkom opsadom i njihov kontakt sa zarobljenicima

Nemačka je 9. aprila 1940. zauzela celu Norvešku. Činovnici uprave, pripadnici Vermahta, SS odreda i članovi SA su u narednom periodu određivali svakodnevicu Norvežana. Ukinut je ustav. Kralj i predsednik države su pobegli u egzil u Englesku. Norveška je postala komeserijat Trećeg rajha, de facto nemačka carska oblast.

Sve do oslobođenja tamo je bilo stacionirano 400.000 vojnika Vermahta. U poređenju sa relativno malim brojem stanovnika od samo tri miliona i njihovom koncentracijom naseljenosti u većim gradovima, odnos moći je bio veoma izražen. Pritom nisu ni svi Norvežani bili protiv opsade, i, premda procentualno slabo zastupljeni, otprilike svaki pedeseti stanovnik je bio makar naklonjen fašističko–etničkoj ideologiji. U ideologiji „Krv i tlo“ Norvežani su važili za osnov „nordifikacije arijevske rase“.

Jozef Terboven je postao komesar Rajha i sve norveške partije su zabranjene, osim Nacionalne unije (Nasjonal Samling), koja je osnovana prema nemačkom uzoru. U skoro svakom naseljenom mestu je bilo kvinslinga („Quislinge“); nazvanih prema vođi partije Vidkunu Kvinslingu, čoveku koji je bio veza između Hitlera i Rozenberga.

Jer se u ekstremnim uslovima društvo deli upadljivije nego u svakodnevici, u periodima između ratova. U određenim, kao i uvek – egzistencijalnim situacijama – prisiljen si, makar samo unutar sebe, da izabereš poziciju. Čak i kad to možda spolja nije vidljivo. Jer postoji opravdan strah od hapšenja i nedovoljno iskustvo u konspirativnom ophođenju, u cilju zaštite od hapšenja, koje je mnoge odgovorilo od „većih poduhvata“. Ali kada sasvim „normalni“ ljudi iznenada vide sa kakvom brutalnošću drugi ljudi bivaju tretirani, za mnoge od njih je u krajnjoj liniji teško da se drže podalje. Ili ćutanje i saradnja ili saosećanje i tajno ispomaganje. Iz principa. Ili pobeđuje ljubav prema bližnjem, ljudsko prijateljstvo ili moral, kako god da se to zove, ili upravo sramota, pohlepa ili kukavičluk. Tako je bilo svuda, tako je i danas…( Izvor citata:..)

Izdaja je i u okupiranoj Norveškoj bila pritajena opasnost. Norveške Jevrejke i Jevreji se deportovani u Aušvic i ubijani. Mnoge Norvežanke i Norvežani su bežali u neutralnu Švedsku ili na ribarskim čamcima u Englesku, da bi tamo uz pomoć S.O.E. bili obučeni za sabotažu i konspiraciju i tajnim putevima se vratili u Norvešku, zarad organizovanja napade na okupatore. Najčešće su bili povezani sa organizacijom „Milorg“. Norveški komunisti su imali veću sklonost ka Moskvi, poput grupe Osvald ili partizanskih jedinica u severnom Finmarku, koje su sprovele nekoliko akcija sabotaže, pri kojima je došlo do brojnih hapšenja i pogubljenja.

Norvežani, koji su se opirali, bili su hapšeni, mučeni i zatvarani u koncentracione logore. Mnogi od njih su odvučeni na nepoznata mesta u nemački Rajh u okviru akcije „Noć i magla“.

Većina stanovnika Norveške bila je protiv fašističke ideologije a još i više protiv okupacije. Ipak, samo je mali broj njih bio organizovan. Mnogi su se snalazili u okupaciji, a sakrivali su pritom sliku kralja iza zavese. Često bi se našao sakriven i neki preostali radio, uz pomoć kojeg su mogla da se prate ratna dešavanja i da se bude na strani savezničkih snaga. Upravo u seoskim i retko naseljenim područjima na severu stanovnici su svedočili neljudskom i sadističkom tretmanu prema više od 100.000 prinudnih radnika, koji su bili zatvarani u brojne logore i pod stalnom smrtnom opasnošću prisiljavani da rade za organizaciju Todt. Mnogi Norvežani su pokušali, uprkos opasnosti, koju je za njih taj čin mogao da znači, da zatvorenicima dostave hranu, odeću, pa čak i da pomognu pri planovima za bekstvo. Za samo favorizovanje zatvorenika pretila je godina zatvora. Moglo je da se desi da stražar odmah posegne za oružjem. Preovladavao je osećaj solidarnosti sa zatvorenicima. O tome svedoče brojni izveštaji bivših zatvorenika, u kojima se iznova naglašava, koliko su za njihovo preživljavanje bile važne ova povezanost i podrška.

Mnogi Norvežani su prisilno promoravani da rade za nemačke okupatore. Rad je sa sobom nosio i blizinu logorima. Bilo da su radili kao vozači kamiona za dostavu građevinskog materijala, kao sekretarice u štabu Vermahta, kao radnici na izgradnji baraka, svuda su se susretali s patnjom zatvorenika. Mnogi su dozvolili da se njihova zapažanja zabeleže kada se nakon oslobođenja radilo na tome da se pokrene proces protiv počinioca. U optuženike su se pored brojnih kvinslinga optuženih za izdaju države, ubrajali i neki norveški čuvari. Oni su takođe okrivljeni za ubistvo odnosno saučešće u ubistvu. Oko 400 stražara je od strane SS divizija obučeno za „hirdvakter“. Oko 95% ovih norveških SA pripadnika su bili članovi stranke Nasjonal Samling. Oni su u logorima za obuku naučeni da imaju posla s „nižim ljudima i banditima“. U skladu sa tim su svedoci izveštavali o ekstremnoj brutalnosti norveških čuvara.

Velika norveška državna preduzeća i firme, kao što su NSB (državna železnica), Statens veivesen (državna služba za izgradnju puteva), Norsk Hydro (preduzeće za energetiku) su u cilju ostvarivanja profita sarađivali s nemačkim okupatorima i nemačkim firmama. U mogućnosti da raspolažu vojskom radnika-robova, ležali su prvenstveno ekonomski interesi.

Scroll Up